Beograd, 30. Maj, 5 sati ujutru.
Dolazak na aerodrom ,,Nikola Tesla” i pozdravljanje sa najblizima uz njihovu recenicu: ,, Cuvaj se i pamet u glavu’’, predstavljali su pocetak jednog nezaboravnog cetvoromesecnog Work and Travel putesestvija. Nakon visecasovnog leta, tvrdog sna probudio me je glas stjuardese koja nas je obavestila da smo sleteli u Vasington. Nakon dva sata kasnjenja, pojavio se momak iz All Friendsa, koji me je odvezao u Wiliamsburg, mesta u kome cu provesti naredna 4 meseca, za mene najlepsa za ove 22 godine.
U Wiliamsburgu je pljustala kisa, masala.Stigoh u hotel, Quallity Inn, gde su me sacekale buduce cimerke, pozdravismo se I uzeh kljuceve od sobe 509. Spustila sam kofere pored sebe I pocela da skacem od radosti. Da, bukvalno da skacem u mestu.Ljudi oko mene cudno gledaju, ne znaju sta se zbiva, ali ja ne marim previse, samo se nasmejah I nastavih da uzivam u ovom trenutku. Covece, pa ja sam ostvarila ono o cemu sam oduvek mastala. Sa najtraljavijim mogucim engleskim koji je iko mogao da cuje u mom okruzenju, dosla sam u US.
Jedan dan predaha,uzdaha I upoznavanja sa okolinom. Vozila sam bicikl 5 km od smestaja do hotela u kome cu raditi housekeeping u narednom periodU, u Colonialnom Wiliasburgu. Menadzeri su me docekali, razmenili nekoliko recenica I ubrzo uveli u posao. Na pocetku sve izgleda sjajno I lako ali bude tu I teskih momenata.
Drugi posao nisam trazila, on je mene pronasao. ,,Cao, jesi J1 student? Da li si zaiteresovana za posao”?, upita me crnac I zaustavi auto pored mene. Mene vec hvata panika, ko je ovaj covek, sta hoce I odakle mu smeslost da me tek tako presretne na ulici. Zapravo, nije on zaustavio auto pored mene, samo se parkirao ispred restorana u kome je radio kao menadzer. Drugarice I ja smo dobile posao u restoranu nakon intervjua, pozicija buffte-runner. Satnica nepunih 10 dolara, kolege sjajne, hrane u izobilju I to sve besplatno, radno mesto nadomak smestaja. Drugi posao sam pocela da radim pre prvog i od prvog do zadnjeg dana sam bila veoma zadovoljna.
Sa prvim poslom nije bio isti slucaj. Imala sam uvek obecanih 40 sati nedeljno, satnica oko 12 dolara, solidan tips, dobre kolege I menadzere ali ne mogu reci da sam se sa odusevljem budila svaki dan u 7.00 am uz pesmu Leonarda Cohena ,,I am your man’’. Istoimenu numeru nisam uspela promeniti narednih mesec dana, jer je na mom Blekberiju na putu do posla pukao ekran. Jedan razog vise da ne odustanem od ovog posla koji ce mi u narednom perodu omoguciti da bar sebi priustim novi Iphone, koji svaki student kad preleti okean , pozeli da pazari, ali I mnogo vise.
Jun mesec mi je prosao na trenungu, opustenoj atosferi na poslu, druzenju sa ljudima iz hotela iz raznih krajeva sveta Filipina, Tajlanda, Jamajke, Rumunije…I cestim odlascima na zurke u College Daly I Brickhouse.
Jul mesec mi je doneo vise radnih sati, umora, otecenih nogu, bola u krstima, visecifrene brojke na racunu a manje zabave I slobodnih dana. I neka ljubav je neizostavna stvar u ovom, ja bih rekla, nerealnom svetu, daleko od stvrnosti I Srbije. Za mene ce 4. Jul uvek bit poseban datum na tom polju.
Avgust mesec, posebno drag. Proslavila sam svoj 22. rodjendan u potpuno novom okruzenju sa dragim, nepoznatim, takodje J1 saputnicima.Obicno bih nakon rodjendana ostajala praznih dzepova, kao I vecina mojih vrsnjaka, zbog visednevnog partijanja po klubovima ali je ove godine situacija bila drugacija. Dosta novca na racunu, ali malo slobodnog vremena za trosenje istog. Nakon 73 radna sata za tu nedelju I 15 radnih sati za taj dan, samo sam zelela da se iz druge smena srucim na krevet I ne budim naredna dva dana, koliko sam imala voljno. Ali ne lezi vraze…Zurku su mi priredili cimeri I docimeri. Dok sam se isprva nevoljno sredjivala za duvanje svecica, osecaj umora je ubrzo nestao I jedino sto sam osecala u tom momentu, bila je radost sto sam deo ovoga, sto svoj 22 pocetak, upravo zapocinjem ovde, u Americi.
U septembru su nas sacekale ceste kise, slobodni dani, studenti koji su se vratili od svojih kuca na
univerzitet Wiliam and Mary, poslednje plate, soping I naravno putovanja kao najzabavniji deo programa.
Znate kada vam nastavnica u 6. Razredu osnovne skole na casu iz geografije pominje Njagarine vodopade, Njujork, Vasington I tada vam to u magarecoj klupi deluje nedostizno a sada nakon 10 godina pripadate tome.
Ne odvajate pogled od tih cudesnih vodopada, uzivate u 30 minutnoj voznju brodom po Nijagari, fotografisete se pored spomenika Nikoli Tesli I ponosite se time sto ste Srbin, ali I dalje ne zelite da se vratite kroz 7 dana natrag. U povratku obilazite Vasington I cudite se kako Bela kuca nije tako velika kao sto izgleda na TV-u. Iduceg dana vec setate u salonkama Petom avenijom jer mislite da ste trenutno u ulozi Keri Bredso , jedete sendvic u Central Parku I na kraju dana zaustavljate zuti taksi koji vas vodi do JFK-a kako biste stigli na avion Njujork-Beograd.
Do iduceg vidjenja,
B.
